Изборник
ВОЖДОВАЧКИ ПАРК
Овај парк налази се у улици Војводе Степе. Садржи дечије игралиште, теретану на отвореном и уређен део за седење и одмор.
У непосредној близини парка налази се Вождовачка црква, храм Св. цара Константина и царице Јелене.
Камено здање Вождовачке цркве неупадљиве величине и архитектуре, какво се често виђа код нас, сакривено је на малој парцели окруженој високим зградама. Осим оних којима је то парохијска црква, осталим Београђанима она углавном служи као оријентир у дугачким улицама Војводе Степе и Јове Илића.
Данашње црквено здање друго је на овом месту. Прва црква изграђена је 1911. године, на тадашњој далекој периферији Београда, тако забаченој да још наредне две деценије неће доспети у планове града. Сиротиња која је ту живела – фијакеристи, ковачи, млекаџије, радници и ситне занатлије – свакако себи не би могла приуштити грађење цркве, па се на тај богоугодан потез одлучио трговац Јова Јовановић. Добијено је довољно простора за храм и малу порту око њега, па се почело са зидањем.
Четири године по освећењу, црква је у рату девастирана, а њен скромни мобилијар опљачкан. У послератном Београду, у којем је ваљало поправити много тога, обнова Вождовачке цркве дошла је на ред тек 1926. године. Мала црква је после живела свој скромни живот све до 1970. Након постепеног отопљавања односа цркве и државног руководства, приступа се обнови храмова, али и изградњи нових тамо где их није било, или где су у Другом светском рату порушени.
Овај покрет водио је патријарх српски Герман, који је покренуо иницијативу да се и Вождовачкој цркви, чија се парохија знатно увећала, да нови изглед. Током лета 1970. године стара црква је корак по корак рушена, а нова је, према плановима архитекте Драгомира Тадића, расла из старе. Иако на потпуно истој локацији, нови храм је знатно већи од свог претходника, продужен за читавих седам метара ка западу. Нова грађевина је типична за радове архитекте Тадића, који је сличне цркве подигао широм Југославије: ослањајући се на искуства међуратних градитеља, Тадић се служио модернизованим речником средњовековних мајстора, са доста лукова, бифора и обаве зном розетом над улазом. Главни украс цркве је звоник над улазом, са завршетком у облику кубета. Све радове надгледао је и саветом помагао патријарх лично.
По завршетку грађевинских радова прешло се на декорацију унутрашњости храма, па је под поплочан студеничким мермером, а иконостас, рад охридских дрворезаца. Остало је још да се црква живопише. На ово се чекало до 1987. године, када је патријарх Герман за то благословио Милића Станковића, познатијег као Милић од Мачве.
